VracanjeNepodnošljiva bol ti obuzme dušu kada te, iznenada i sasvim nepripremljenog, sustigne strašna vest: dragoceno draga osoba, polako, danima i godinama već, umire daleka, napuštena i sama. Pod teretom teških dana, bez utehe lekovite reči, polako se gasi… I sve radosti i osmehe mladih godina koje još uvek sanja, neumoljivo vreme – snegovi, vetrovi, i teške magle koje više ni ne broji,  i njih neumitno odnosi… a tebe nema tu…

A ti, u sunčanim, vetrovitim, ili snegovitim danima, ni ne čuješ teški zov. Ne dopire do tebe dok osvajaš svet, dok ideš na daleka putovanja, i dok si okupiran sopstvenim danima koji i tebi neumitno prolaze. I godinama ništa ni ne slutiš. Samo sanjaš i znaš da jedva čeka da te radosno zagrli, isto kao i onog prvog dana kad ste se sreli…

I onda, odjednom, zaboli te u duši kada saznaš da, neizlečivo ranjena, ona nemušto plače i nemo te doziva. Doziva te kroz noći ugašenih zvezda, kroz daleke zamagljene horizonte, doziva te preko jata odlutelih ptica… I da te i sada, iako teško ranjena, još uvek sanja…

Iznenadni posetioci tvoje dragocene a nestajuće dame, prestravljeni, sa grčem u stomaku, spotiču se u neverici, i sa setom na one davne dane brišu suze sa bledih lica…

Kasarna u Bitolju, moj najvažniji životni ispit, teška i duboka rana je sada, mora je mojih dana… Napuštena, opustošena, zaboravljena, kasarna u Bitolju u kojoj sam bio ponosan potporučnik slavne JNA.

Nisam mogao da se opet ne vratim i da je ne vidim…

Najbolnija slika napuštene kasarne u Bitolju, zastava je Jugoslavije. Bolno bleda krpa bolno bode oči. U fronclama, otrcana, kao i sve oko nje, ponosna nekada, večno okovana sada. Vezana uz još uvek visoki, vitki jarbol, da ne poleti nebu pod oblake, sanja onu lepu zemlju koje više nema. Svečano spuštena kad već odavno više mene nije bilo tu, uredno složena, čvrsto privezana, i zauvek zaboravljena… Vapijući simbol je svega što je nestalo, domovine koju smo izgubili… i nikada više…

Srce mi je zastalo pod grlom a grč u stomaku me prepolovio! Pred zanemelim sobom vidim oronulu zapuštenu zgradu i spavaonice mojih vojnika. Nemušti šapat mladih ljudi, odavno otišlih preko dalekih horizonata, vraćaju nemire i mojih i njihovih mladih dana. Tu, davno jednom, pod mojom pokrovitreljskom zaštitom, disali su jedan vazduh, jednako su sanjali, maštali o ljubavi, o rodnom kraju i svojim dalekim domovima. Stvarana su se prijateljstva „odavde pa do večnosti“! I, zajedno sa mnom, odbrojavali se dani i strahovalo se kada se približe nuli…

Stepenice niz koje su u rano jutro, na prvi znak trube, skakali pravo na glatku i široku pistu za postrojavanje, sada je zaraslo u korov i divlje žbunje, i skoro nestalo u raljama podivljalog drveća…

Pista za postrojavanje iz čijih pora sada niče korov, u sablasnoj je tišini. Bez jutarnjih smotri mladosti je, bez odjeka strojevih koraka, bez bata uglačanih čizama, bez ornih vojničkih pesama. Napuštena i ona, ostavljena i sama, sanja zagubjene godine i dane, sanja nikad dosanjani san…

Naš restoran u kojem se orila mladost, jedan od najsavremenijih u JNA, ulaz u nekada  blistave prostorije, sve je sada u korovu… Potamnelo od dugogodišnjih kiša, od vlage i od tuge…

…Umukla su trube, napuštene spavaonice, zarđale mehaničarske radionice, pojedeni rđom nikaka popravljeni automobili. U korov i travu pokopana naša mladost…

…Ništa tužnije od napuštenih grobova…

I eto, vratio sam ti se… Prostirem ti udobnu ležaljku od duše, od snova, od izgubljenih pogleda kolone mojih vojnika što odoše kroz maglene hotizonte. Prostirem ti udobnu ležaljku od mladosti mojih vojnika deljene sa mnom i sa tobom. Prostirem ti udobnu ležaljku od njihovih uzdaha u spavaonicama, od njihove ljubavi kojom su i tebe i mene opili jednom zauvek…

Vratio sam ti se. Vratio se da ti kažem da i ja tebe sanjam i volim. Nemoj da ti bol nadjača ljubav koju smo grlili dok se orila oko nas. I pusti… Pusti neka korov, neka divlje žbunje, nek potamnele ruševine jedne mladosti – pusti nek vreme sve odnese sobom. Ti, nemoj da se osvrćeš. Ja te držim za tvoje ispucale ruke da mirno utoneš u blagi sam. I ti nisi više sama…

Vratio sam ti se… Zagrli me još jednom, zagrli me čvrsto, jer i meni se dani osipaju i ne znam koliko ih još imam. Ti, samo me zagrli kao što grlim i ja tebe. I pusti, pusti neka vreme nosi sve…

Laka noć i mirne snove želim i tebi i meni…