Svetionike postavljam,

brodove oslobađam,

dubine bistrim,

luke raščišćavam,

sebe da pronađem…

 

Puteve raščlanjujem,

oblake sabiram,

zvezde prebrojavam,

sebe da objasnim…

 

Ptice ispraćam,

leptire smirujem,

u sumrake se utapam,

sebe da umirim…

 

Zore prebrojavam,

dane premošćujem,

godine propuštam,

da sebe ne povredim…

 

Reči odlaze,

noći nadolaze –

snagu ne gubim

sebe da sačuvam…

 

Pod svetiljkom,

još nešto da zapišem,

dok moć ne izgubim,

dok se ne ugasim…

 

Slušam:

travke se bude,

kiša miluje,

vetar nosi….

 

Gledam:

jeseni se zlate,

snegovi se bele,

proleća mi blede…

 

Ne znam više ni gde sam,

a ne znam ni ko sam.

 

Al’ verujem –

u detelini,

u listu na grani,

u ruzmarinu,

u čašici đurđevka,

 

rodiću se,

i sve ću da vidim…