Potpukovnik Vazduhoplovnih snaga JNA u penziji, magistar nauka o informacijama, bibliotekar-savetnik. Piše prozu i poeziju.

Rođen u Novom Bečeju, odrastao u Novom Sadu, Zvorniku, Vlasenici, Višegradu, Prištini.

Školovanje u Vojnoj akademiji započinje u Beogradu sa završnim školovanjem u Sarajevu i stažiranjem u Ljubljani. Po završetku školovanja na Vojnoj akademiji, prvu službu dobija u garnizonu Bitolj. Prekomandovan po potrebi službe u Zadar, u Vazduhoplovnu Vojnu Akademiju na aerodromu Zemunik.

Poslediplomske studije završava u Multidisciplinarnom centru Sveučulišta u Zagrebu iz Nuke o informacijama (protok informacija) smer specijalno bibliotekarstvo

Iz Zadra u Vazduhoplovno tehničku Vojnu Akademiju (VTVA ) u Beogradu, na inicijagivu načelnika Akademije, i pred sam početak nivih balkanskih ratova, prekomandovan po potrebi službe. Uz podršku tima programera, realizuje projekat “bespapirne kancelarije”, potpune kompjuterizacije svih bibliotečkih poslova, upotrebom bar koda za rad sa primercima iz fonda biblioteke, kao i za rad sa korisnicima. Realizuje i program za autonatsko izdavanje biltena prinova (novih naslova) u biblioteci.

Vojnu karijeru završava na mestu istraživača za Vazduhoplovstvo u Centru za vojnonaučnu dukumentaciju i informacije (CVNDI), prevremenim odlaskom u invalidsku penziju po sopstvenom zahtevu.

Po odlasku u penziju, na poziv direktora Biblioteke grada Beograda (BGB), radi kao njegov stručni savetnik na poslovima kompjuterizacije bibliotečkog poslovanja. Kao predstavnik BGB uvodi automatizovan sistem bibliotečkih poslova u dve škole, i spostavlja automatizovanu bazu bibliografskih podataka u Palati pravde.

Za poseban doprinos u struci bibliotekarstva, od Narodne biblioteke Srbije dobija naziv bibliotekar-savetnik.

Oženjen je suprugom Ivankom Cecić-Karuzić iz Splita, poreklom sa ostrva Šolte. Ima ćerku Jelisavetu, rođenu u Splitu, i sina Dalibora, rođenog u Zadru.

Služi se engleskim, francuskim i italijanskim jezikom, učio takođe i albanski, nemački i ruski.

Hobi – informatička tehnologija, pisanje, putovanja, davanje časove francuskog jezika deci, sviranje na klaviru.

U prilogu, detaljna HRONOLOGIJA

godina događaj
1946. – Rođen u imućnoj kući dede Sredoja – Čede i bake Natalije – Nate, u stvari Jelisavete, u Novom Bečeju, 1. Juna. Otac Novak, majka Milica  (rođena Maričič) iz Beograda.
1948. – Roditelji se razvode, ostaje kod oca; drugi brak, sa Desankom –     Desom Pavlović, protinom ćerkom iz Đurđeva, Vojvodina.
1949. – Žive u Novom Sadu; rođen brat Aleksandar – Saša; Baka Nata i deda   Čeda prodaju sve u Novom Bečeju, kupuju kuću u Novom Sadu, u   Miše Dimitrijevića 70.
1953. – Baka Nata gine pod nečujnim točkovima otisnutih železničkih vagona   u ranom maglovitom jutru na koloseku železničke stanici u Novom   Sadu; Rade polazi u školu “Ivo Lola Ribar” na uglu ulice Kraljevića   Marka i Žitnog trga.
1955. – Otac se razvodi, odvodi ga u Zvornik, u Bosnu, gde radi kao sudija;
1955. -’ 59. – U Zvorniku završava 3. 4. i 5. razred.
1956.  -Treći brak oca, ženi se sa Milom – Radmilom Mirković iz Beograda,   poreklom iz Pljevalja, Crna Gora.
1958. – Rođena sestra Mirjana, u Beogradu; žive i dalje u Zvorniku.
1959. – Sele se u Vlasenicu, Bosna; završava 6. razred.
1960. – Sele se u Višegrad, Bosna: završava 7. razred.
1961./’65. – Žive u Prištini, KOSMET; završava 8. razred, i gimnaziju.
1962. – Rođena sestra Nataša, u Prištini.
1964. – Zaljubljuje  se u Natašu, tananu, nežnu učenicu srednje medicinske   škole.
1965. – Nataša odlazi na usavršavanje u Beč, Austrija; dolazi u Beograd, u 21.   klasu Vojne Akademije Kopnene vojske JNA (VAKoV).
1967. – Na završnom školovanju VAKoV u Sarajevu.
1968. – Poslednji put sa Natašom na dočeku  Nove godine u Prištini; Nataša   nestaje iz života, zauvek – udaje se u Beču; završno vojno   školovanje u Sarajevu; u grupi osnivača lista VAKoV,  “AKADEMAC”,   izdaju prvi  broj lista; “Češka kriza”, okupacija Čehoslovačke od  sila   Istočnog bloka; stanje opšte pripravnosi u Jugoslaviji;  prekidaju   završnu godinu Vojne akademije; dolazi u Bitolj po ratnom rasporedu, u peskovite rovove Pelagonije, prema Grčkoj; po povratku u kasarnu,  komandir pratećeg voda, zatim komandir prateće čete.
1969. – Prvi auto: blještavo crvena “Škoda 1000 MB”.
1971. – Prekomanda u Zadar, u Vazduhoplovnu Vojnu Akademiju (VVA);   menja VES (Vojna evidencija službe JNA) i uniformu, i prelazi u RV i   PVO – Vazduhoplovne snage JNA;  u Splitu upoznaje Ivanku Cecić-   Karuzić sa ostrva Šolte, preko puta Splita.
1973. – Ženi se sa Ivankom, venčanje u Splitu, medeni mesec na Bledu; Ivanka još godinu dana radi u osnovnoj školi u Ogorju Gornjem, u podnožju planine Svilaje, Dalmatinska zagora.
1974. – Kupuju prvi zajednički auto “RENAULT 4” (do 1987. svake treće godine kupuju   novu “četvorku”); Ivanka prelazi u Zadar, radi u osnovnoj školi u Novigradu; Ivanka polaže vozački ispit; Rade načelnik biblioteke VVA; počinje usavršavanje u bibliotekarstvu polaganjem stučnog ispita za bibliotekara u Zgrebu i započinje angažovanje u HBD-u (Hrvatskom bibliotečkom društvu); predsednik “ Društva bibliotekara Zadar” u dva mandata.
1975. – Dobija prvi stan u Zadru; vodi bibliotekare Zadra na stručne izlete u Split, u biblioteku Mornaričkog Školskog Centra (MŠC) – ratna   luka Lora, i u Gradsku biblioteku.
1975 -’78. – Ivanka je reli vozač, sa Radetom kao suvozačem u mešovitim muško-   ženskim relijima širom Jugoslavije, i uvek dobija bar jedan pehar.
1976. – Vodi bibliotekare Zadra na stručne izlete po bibliotekama-riznicama   svih manastira oko Zadra, Šibenika i po ostrvima zadarsko šibenske   regije; vodi bibliotekare Zadra na studjski izlet u staru, svetski   poznatu biblioteku  Marćanu (Marciana) u Veneciji.
1978. – Rođena ćerka Jelisaveta – Lela, u Splitu.
1982. – Rođen sin Dalibor – Dado, u Zadru; započinje poslediplomske studije   “Znanosti o informacijama” na Sveučištu u Zagrebu.
1988. – Prekomanda u Beograd, u Vazduhoplovno Tehničku Vojnu     Akademiju  u Žarkovu (VTVA).
1989. – Porodica je zajedno u Beogradu; dobija mali dvoiposoban stan, kao privremeno rešenje, u ulici Vojvode Stepe 259.
1990. – Raspad SFRJ; ne može da brani magistarski rad u Zagrebu; Ivanka   operiše kuk na Banjici.
1993. – Krsti  se sa decom u Crkvi rođenja Svetog Jovana Krstitelja, na   Voždovcu, i uvodi – vraća porodičnu krsnu slavu Svetog Đorđa; dobija   saglasnost Univerziteta u Beogradu, brani magistarski rad i dobija   zvanje magistra Nauka o informacijama – specijalnog bibliotekarstva .
1994. -Dobija komforan stan u Filmskom Gradu, Brehtova 1.
1995. – U Centru za vojnonaučnu dokumentaciju i informacije (CVNDI) pri   Generalštabu JNA, na mestu istraživača za Vazduhoplovstvo.
1997. – Ćerka Lela završava baletsku školu „Lujо Davičo“, odlazi na usavršavanje u Hajdelberg, Nemačka; Rade napušta vojnu službu, odlazi u invalidsku penziju na sopstveni  zahtev.
1997. – 2000. – Na poziv direktora Biblioteke geada Beograda  (BGB), savetnik direktora za stručne bibliotečke poslove.
1998. – Lela se vraća iz Hajdelberga, postaje drugi solista baletskog ansambla   u Narodnom pozorištu u Beogradu.
1999. – Bombardovanje Beograda, stogodišnje kiše, totalni pomračenje   sunca, jak zemljotres.
2000. – Dado završava srednju dizajnersku školu;  porodično učestvuju u   oktobarskoj revoluciji, Dado lakše povređen; pada režim Slobodana   Miloševića.
2001. – Lela odlazi u Berlin, u čuveno revijalno pozorište Fridrichtadt-Palast;   uspešno gradi karijeru; ostaje da živi i radi u Berlinu.
2002. – 20. oktobra obara ga automobil na pešačkom prelazu – lom svih   kostiju lica, prelom baze lobanje, izliv krvi u mozak; na Vojnomedicinskoj Akademiji (VMA) osam dana u komi, 38 dana u šok   sobi; bezbroj operacija; dva meseca nepokretan;  kući ga sa donose na   nosilima.
2003. – Neuspešna operacija očiju na VMA, trajno ostaju dvostruke slike,   vrtoglavica, glavobalje, nesanica, depresija, ostaje da gleda samo   jednim okom; Dado upisuje Fakultet za dizajn na beogradskom   Univerzitetu metnosti, kao prvi u rangu na prijemnom ispitu.
2003. -’06. – Invalidska kolica; štake; štap; četiri godine, do odcepljenja Crne   Gore, po mesec dana u rehabilitacionom centru u Meljinama kod   Herceg Novog gde ga  podižu ga na noge; dobija status invalida sa   tuđom negom i pomoći i stalnim pratiocem, Ivanka stalni pratilac.
2003. -’17. – Svake godine leti za Berlin kod Lele, sam ili sa Ivankom.
2004. – Umire mama Desa.
2007. – Lela izlazi iz pozorišta Palast u Berlinu kao primabalerina i zvezda pozorišta, i započinje samostalnu borbu za opstanak u Berlinu;  Dado dobija posao u struci; zbog neodobravanja fakulteta za rad uz studiranje, demonstrativno prekida školovanje na završnoj, petoj godini studija; prvo letovanje sa Ivankom u Grčkoj –   Halkidiki; kućni ljubimac, pas rase „dalmatinac2, Pongo imire.
2008. – po pozivu svetski poznatog   dizajnera Lukovića, Dado upisuje završnu godinu studija dizajna na privatnom fakultetu.
2008./’10. – Letuje sa Ivankom na Tasosu, Grčka.
2009./’12. – Letuju na Ohtidu.
2009. – Dado diplomira industrijski dizajn i dobija posao; opet ostaje bez posla; Nataša, prva gimnazijska ljubav Radeta, pronalazi ga na “fejsbuku”.
2010. – Nataša u februaru dolazi u Beograd, intimna večera u Skadarliji,   ispovedaju se za svih 40 godina razdvojenosti; Dado dobija posao i seli   se u Novi Sad; opet ostaje bez posla, vraća se u Beograd; Rade opet na VMA, na neurologiji zbog učestalih jakih glavobolja; po pozivu Nataše i   njenog supruga Karla, sa Ivakom  odlazi u Beč; Dado odlazi u   Maleziju da tamo živi i radi.
2011. – Umire tata Novak; Rade objavljuje prvu knjigu “VOJNIK BEZ   OKLOPA”.
2012. – Sa suprugom mesec dana kod sina  u Maleziji i deset dana u Singapuru– let največim putničkim aviomom na svetu, Airbas A380-800;  Dalibor se vraća iz Malezije.
2017. – Umire Radetova biološka majka; objavljuje knjigu “U POZORIŠTU   LUTAKA”; Lela dobija nemačko državlanstvo, udaje se za Olega iz   Moskve;  Dalibor i Mileva iz Bčkog stupaju u brak i odlaze na Fiipine,   a potom u Maleziju da tamo žive i rade.
2018. – Dalibor i Mileva se vraćaju u Beograd.
2019. – Dalibor dobija stalni posao u struci; Rade je član Udruženja pisaca Poeta; Objavljuje knjigu “MENI TREBA LJUBAV”.
2021. – Dalibor dobija sina Daniela, seli se u Minhen, Nemačka, i odvodi i svoju porodice tamo; Rade objavljuje knjigu „Iza duge“; u koautorstvu sa sinom objavljuju knjigu: „Halo, Malezija! putopis pisan srcem i dušom“; postaje član Društve književnika Beograda… i teče život …
Vojnik bez oklopa Rade Kokić