Mali Miloš

Pred vratima našeg stana stoji mali Miloš.

Doveo ga moj sin, Dalibor, po dogovoru sa nama, druga u nevolji koji je dobio otkaz iz svog podstanarstva, a nije imao gde…

U meni se nešto uzburkalo, zamutilo – to pred vratima našeg stana stojim ja! Oreol njegovih mladih godina obasjava njegove velike, tamne, duboke, zbunjene oči. U trenu su me  prenele u one davne godine kad sam, isto kao i on sada u tako mladim godinama, zbunjeno izgubljen stajao pred velikom kapijom Vojne akademije. Sasvim sam i prepušten sebi pred životnom nepoznanicom – šta će biti samnom?…

–     Ja sam Miloš – tiho i nesigurno je prevalio preko usana, ne znajući šta bi drugo…

–     Hajde, uđi – rekoh kao sigurnim glasom pružajući ruku u čvrst stisak da mu pomognem da se opusti. A knedla je i meni stala u grlu!

…Preda mnom stojim ja, jasno vidim kako mi oči nesigurno igraju, osecam kako srce lupa zbog novih izazova i zbunjene nesigurnosti kako ću ja to… Miloš pred našim stanom, devetnaestogodišnjak, jedva razvijenog lepog tela, ne znajući šta će sa svojim dugim rukama – to sam ja pred sudbinskom kapijom Vojne akademije. Jedna torba u mojoj ruci sav je moj svet. Teška je do bola. Sam, a okružen životom koji se kovtla kao i moje uzburkane misli.

–       Hajde, Miloše, što si se stisnuo. Hajde, uđi u tvoju sobu koja te čeka.

Miloš, jedva nečujnim korakom, kao da leluja, prelazi prag. Ulazi u stan i u moj život, zauvek i neopozivo!  Samo što mi tada to još nije rekao.

…Ja prolazim kapiju Vojne akademije, okrećem se oko sebe. Kao da očekujem nemoguće. Ali, znam, ni pored, ni iza mene, nema nikoga… Nikoga nema da me isprati, da me ohrabri, da mi pruži ruku… I kao davljenik slamku, prihvatam nepoznatu ruku dobrodošlice na ulazu u Akademiju.  I nestvarno, kao u nekom nadrealističkom filmu, lebdim nada mnom. Kao da sam u nekom neočekivano-očekivanom, sasvim nepoznatom svetu. Srce mi lupa, damari mi drhte, ali ja se ne dam… moj je izbor to…

–        Miloše, ovo je tvoja soba.

…Vidim sebe kako ulazim u spavaonicu za dvadesetčetvoro (!) sa dvadesetčetiri hladno metalnih sivo-maslinastih kreveta na sprat, u dva reda po šest, jedan iznad drugog, jedan uz drugog. Jedan neveliki prolaz u sredini, i uski prolazi levo i desno uza zidove. Na bočnim zidovima, svetlo-belo-hladno okrečenim, po dvanaest nevelikih plakara i po dvanaest vojničkih sivo-maslinastih ormarića u strogom redu – sve pod konac! Veliki dvokrilni prozor izdeljen drvenim letvicama na pravilne okvire, bez zavesa, gleda u sivo nebo nad Beogradom…

Pred Milošem sobica, mala, intimna, okrečena bojom tople svelte čokolade. Ležaj crvenog okvira, crveni orman za garderobu, sve to još iz detinjstva moje dece. Pa radni sto sa računarom za Miloša; prozor sa pogledom na parking i park okolo; stolica sa podesivom visinom i ramom od crvenih glatkih metalnih cevi. Stolica sa koje su moja deca ulazila u svet. I to je sve. Skromno, ali od srca!

Miloš plače od navrlih emocija. Meni suze u oku. Zagrlio bih ga i utešio kao svoje dete, ali osećam da sada i nije trenutak za to… Ja vidim moju ćerku Lelu samu u stranom svetu… Traži sebe, svoje mesto pod nebom nepznatog Berlina… A ja ne mogu ni da je zagrlim, ni da je utešim, ni da joj pružim spasonosnu ruku roditeljske podrške… Njoj treba topao zagrljaj…

…Mene niko nije zagrlio ni utešio. Nikoga da mi obriše suze sa uplašenih očiju ni kad sam ušao u hladnu vojničku spavaonicu… Sam sa sobom, ne usudjujem se ni da dišem, da ne bih narušio ne-znam-ti-ni-ja-šta, ali osećam kako to-nešto lebdi u hladnom prostoru svuda oko mene…

Još onda, kad sam prvi put ugledao malog Miloša pred vratima našeg stana, zastao mi je dah.  Stomak mi se zgrčio od saznanja da sam to ja – samo u drugom vremenu i na drugom mestu…

Prošlo je nedelju dana njegovog jedva primetnog boravka kod nas. Miloš ulazi kroz vrata stana. Moja supruga, Dalibor i ja za trpezarijskim stolom. Morao sam u tom trenutku da učinim odlučujući korak oslobađanja, i njega i sebe.

–       Miloše, dođi, sedi sa nama za sto. Miloše, ja ne znam kako da imam podstanara. Ja to ne zam i neću da znam. Čim si ušao u naš stan, ne može biti drugačije nego da si ušao i u naše živote. Ti nisi podstanar, ti si član ove porodice – ti si naše najmlađe i najslađe detence.

Miloš nije mogao a da ne pusti neme suze. Meni je opet zastala knedla u grlu.

…Kao mladi potporučnik u Bitolju, menjao sam male podstanarske sobice opremljene siromašno podstanarski – hladne i negostoljubive. Gazde nisam viđao, sem slučajno, nikad pozvan među njih. Večiti stranac, slučajni, bezimeni i bezlični prolaznik iz nužde…

–    Miloše, ovaj sto, i sve što imamo i nemamo, od sada delimo i sa tobom pa kako nam bude. Ti si naš, ti si deo ove porodice. Ivanka i ja ćemo učiniti za tebe jednako i sve kao i za Dalibora. Ti nisi stranac, mi ne umemo da imamo stranca u našem stanu.

(Prema odlomku iz moje knjige “Meni treba ljubav”.)