Ja odoh Rade Kokić(u Beogradu, aprila 2010.)

 

Dalibor, nahajno naslonjen na metalni okvir hermetički zatvorenog prozora u mojoj bolesničkoj sobi na VMA, kao da govori sasvim obične, sasvim podrazumevajuće stvari: “Bio sam na Kelemegdanu, lep je dan” – savršeno mirno kaže šokantnu vest:

–  Dobio sam posao u Maleziji. Već u maju letim tamo.

Dah mi zastaje u grlu! Srce prestaje da kuca! I ne znam da li da počnem da se smejem ili da počnem da se štipam –  da možda ipak ne sanjam?! Na Daleki istok!? Pa baš u Maleziju?! Sa tako malo godina, tako reći još nedovoljno sazreo za pun samostalni život? Pa i ovo, to je najneverovatnija destinacija! Sine moj, pa kud izabra baš tu zemlju o kojoj ništa ne znamo, tu mističnu i daleku? A doduše, kakav je, radoznalog i istraživačkog duha, nepredvidiv, mogao je još i dalje.

Ja, kao ne verujem, gledam ga iznenađeno, odjednom sazrelog, a znam da se ne šali kad je reč o tako ozbiljnim stvarima. Istovremeno obuzima me i uzbuđenje i ponos zbog velike hrabrosti našeg mladog sina. Jer takva jedna iznenadna i neverovatno avanturistička odluka, to nije tako mala čak i za one sa mnogo više godina i puno više životnog iskustva!

E-hej – Malezija! Kuala Lumpur! Pored Singapura! I to je to. Tu staje svo moje znanje. Ne znam ništa više.

U mojim zbrkanim i uzburkanim mislima, već vidim Dalibora pod kokosovim palmama na obali nepoznatog okena pod žarkim suncem. I kao na filmu, iz prašume izviruju majmuni, a polugole tamnopute kupačice dugih crnih kosa igraju na pesku plaže… znam – samo tešim sebe…

Odmah po mom izlasku sa VMA, supruga i ja, ponukani nepokolebljivom odlukom našeg sina, počinjemo užurbanu i po malo nervoznu pripremu za Daliborov nenadani put čak na drugi kraj sveta. I prva prepreka – Malezija državljanima Srbije dozvoljava vrlo ograničeni ulaz u njihovu zemlju? Srećom, Dalibor ima dvojno državljanstvo, pa ima i pasoš (putovnicu) Hrvatske I ne treba mu nikakva viza. Dobro, recimo da smo bar to  rešili.

Sada potera za avionskom kartom.

Najjeftinija varijanta uopšte nije jeftina. Kupujemo. Do Frankfurta leti Jat-om, od Frankfurta do Kolomba kompanijom Šri Lanke, i dalje do Kuala Lumpura istom kompanijom, ali drugim avionom. Dogovor je da ga u Kuala Lumpuru čeka poslodavac…

I evo je, putna groznica počinje da nas blago trese: mlade godine, Frankfurt, Kolombo, kompanija Šri Lanke, Kuala Lumpur, let velikim avionom preko Indijskog Okena, pa onda…

Ma čekaj – o čemu mi to?! Ma daj, stani malo! Kako to tako? Pa gde mi to, tako “mrtvi-’ladni” šaljemo naše dete?! Pa nije ti to od Pančeva ravnim Banatom, pa do tamo-ne-znam-ti-ni-ja-samo-nekoliko-stanica. Pa ode nam naš sin u nešto potpuno nepoznato! Ma jel’ stvarno!? I koliko je to vremena potrebno provesti “nebom pod oblake”? I sve to sasvim sam, sa samo jednim koferom, i sa tako malo godina…

Za takva putovanja, ali samo turistička, ljudi se spremaju bar godinu dana unapred! A on, tek tako – “odoh ja”! Pa iz Kula Lumpura na sever do nekakvog Penanga, tamo ga čeka posao!

I taj poslodavac – neka osoba kojoj znamo samo ime – Konan!? A i posao je dobio na sasvim neuobičajeni način – samo kontaktom preko neta. I to je njemu dovoljno?! Odlazi čak na drugi kraj sveta, u egzotične i nepoznate neke krajeve, i to samo “na časnu reč” neke osobe, nekog Kineza, nekog Konana!? Niti ugovora, niti plaćene avionske karte, niti bilo kakvog papira, samo virtuelni kontakt!? Dalibor ne dozvoljava nikakve prigovore, a ja se plašim njegove lakomislenosti…

Stotinu mogućih i nemogućih kombinacija, rezervnih rešenja, neizrečenih reči, mota nam se po glavama. Preslišavamo se k’o u bunilu, a ne znamo ni šta. Dobro, karta u jednom smeru je tu, “putovnica” je tu, a i još nešto siće, za “ne daj Bože”, ako ipak treba da plati vizu za ulazak u Maleziju, ili bilo šta (najgora mora – promaši i ne sastane se sa Konanom!). Ali u Kuala Lumpuru je i hrvatska ambasada, opet “za ne daj Bože”. Valjda će se nekako snaći u tuđem svetu čiji jezik uopšte I ne poznaje.. Ali zato je tu njegov perfektan engleski. A tu je i nemački, a i po malo italijanskog…

Malo sam mirniji, iako i dalje imam knedlu u grlu. Preseca mi dah, neda mi da se opustim, tera me na oprez, tera me da se uvek iznova preslišavam. A kao krajnja protivteža, da konfuzija bude još veća, lagani i lepršavi leptirići u stomaku golicaju me i kažu – ma, dalibor ide na sunčanu stranu planete, nema šta da brineš, sve će biti u redu. A i smiruju me, jer tamo gde odlazi – pa tamo je egzotični raj, bar tako nekako…

Ne znam. Prosto ne znam šta i kako da mislim, šta još da kažem našem sinu koji odlazi iznenada i tako daleko – čak tamo gde nam se zamagljuju sva naša saznanja… Sedeće sam u velikom avionu, ko zna koliko, i kakve li će mu misli ćiniti društvo…

Onda grozničavo surfovanje internetom.

Otkrivam Maleziju, meni sasvim nepoznatu i tajanstvenu. Otkrivam da je Penang, gde nam je sin dobio posao, pokrajina na krajnjem severu, blizu Tajlanda. Saznajem da se prostire i na obali Indijskog okena i na najvećem ostrvu Malezije. Saznajem da je kopneni deo Penanga, baš tu gde je Dalibor dobio posao, prilično zaostao za ostrvom Penang, najurbanijem delu Penanga I čitave Malezije, izuzevši Kuala Lumpur. Jedna je od glavnih destinacija turista. Saznajem – staro jezgro Džordžtauna, gradića na ostrvu Penang, svetska je kulturna baština pod zastitom Uneska.

Zamišljam staru orijentalnu gradnju – a na internetu vidim nešto što me ostavlja bez reči! Pružio se most preko mora u nedogled, sve od kopna do dalekog ostrva! Moderni neboderi od stakla i čelika, Kopakabana na peščanoj obali.. Kad bi dalibor samo mogao da sa poslom pređe na urbano ostrvo! A svuda na ostrvu, van naselja, okolo je neprobojna  džungla!

Naselje na kopnu u kojem je Dalibor dobio posao, bar po satelitskoj karti, vidim, malo je “razbarušenije” od ostrvskog Džordžtauna, nije tako urbano. A i tu – svuda je džungla! Znao sam! Pazi Dalibore, džungla je džungla!

A sad, šta poneti?! Jeste da internet kaže da je tamo večito leto, ali, hm, ipak ti Dalibore ponesi i neki džemper, ako već nećeš jaknu. Kategotično odbija! Ponesi i košulje dugih rukava, ponesi i cipele, patike, i da – ponesi ipak i neke papuče za plažu.

I umesto da mi ispratimo njega, isparati on nas!

Život piše neočekivane priče. Namestilo se tako da smo mi, moja supruga i ja, odleteli za Beč nekoliko dana pre njegovog velikog puta! Dogovor posle dugog planiranja, karte (koje se ne mogu vratiti!) kupljene još pre mesec dana, pa prvi put kod naših dalekih prijatelja. A ko je tada mogao i pretpostaviti da naš mladi sin odlazi tako nenadano i tako daleko? Da odlazi sam u nepoznato? I to čak na drugu stranu sveta?

Samo pamtim čvrst zagrljaj Ivanke sa sinom na aerodromu dok je on nas ispraćao. Kao da Ivanka ne može i ne želi da ga pusti od sebe. I pamtim Daliborove vlažne oči i Ivankine suze dok smo prolazili pasošku kontrolu ka ulasku u avion, a Dalibor nam se gubio iz vida. Ni ja nisam mogao da progutam knedlu koja je zastala u grlu i nisam mogao ni ja da zaustavim suze – nestao nam je, ostao tamo sasvim sam, a ko zna kad ćemo moći opet da ga zagrlimo… Prelazim prag aviona sa teškim teretom na duši…

I tek tako, eto, ode on, ne obazirući se na svoje mlade godine, sasvim sam na daleke pute.

Ode on sasvim sam tamo, (tešim sebe da lakše podnesem rastanak) na sunčanu stranu sveta gde topli povetarci nečujno njišu palme, topli okean šumi na toplim peskovitim plažama i vragolasti majmuni vire sa rubova mistične džungle.

Ode Dalibor sam sa sobom, a da nismo ni videli kako odlazi i kako za sobom vuče teški kofer… INismo ga ni ispratili… sem u mislima koje nam se zamagljuju…

I ništa mi sada nije važno. Samo da stigne taj njegov prvi mail.

A taj njegov prvi mail, sigurno ne može da pošalje pre nego što stigne na odrediše… eh, živote…

I sada, eto, čitajući davne blogove moga sina, blogove iznenađujuće zrelog rukopisa,  blogove nabijene iskrenim i dubokim emocijama, blogove pune optimizma i radosti jednog mladog čoveka, radosti zbog životne avanture, mada na kraju, ipak, i duboko emotivno ranjenog, ja ne mogu a da se ne zapitam:

A šta je život, nego pravljenje riznice dana koji protiču, i mi sa njima, ovako ili onako?

Zato sve blogove moga sina sakupljam u knjigu, da ih još i dodatno obojim svojim strepnjama, nadama, utehama, i trajno da sačuvam dane koji su nosili toliko emocija…

Omaž je to vremenu koje prolazi pored nas, sa nama i bez nas, i ništa nas ne pita. Ukoliko uspemo da zagrabimo što veći deo tog vremena koje protiče, utoliko postajemo bogatiji i manje smo zapitani: šta to bi?! .

Riznicu blaga posebnih dana treba nežno čuvati, ali i deliti je, učiniti je dostupnom, ne biti sebičan. Jer možda neko i nađe neke odgovore, a za koje nije ni znao da mu ipak trebaju.