S pravom se kaže da se život sastoji iz malih stvari.

I nkada ne znate gde vas te male stvari mogu odvesti, koliko mogu da se urežu u vašu dušu,  koliko da  vas mogu iznenade. Mene jedna od tih malih stvari odvodi u pravu avanturu otkrivanja koliko su geni moćni, avanturu koja ostavlja neizbrisiv trag. Mora se priznati, a ja lično i iskusio, da su geni jedna od najvećih misterija ljudskog roda, misterija koja se nikada ne da dovoljno razjasniti. A sve je počelo upravo jednom, samo  na izgled, sasvim malom stvari…

U detinjstvu, rado slušane priče moga dede Čede potiču bujnu maštu. Pričao mi deda priče o našem poreklu. Priče koje kazuju da smo svi mi Kokići poreklom iz Hercegovine gde smo živeli oduvek. Dalje me priča mog dede vodi sa kolonom Kokića koji kreću na zapad i dolaze do Užica. Odatle, kasnije, u velikoj „Seobi Srbalja“ pod Arsenijem Trećim Čarnojevićem, krenću na sever sve do Sent Andreje. Jedan deo zaustavlja se u severnom Banatu, u mestu Bečej. Krsna slava im Đurđevgan, a to je naša slava! I to je ta naša loza. Sve se potpino poklapa!

Život ima svoje priče i treba samo znati čitati između redova, uključiti i maštu i opšte obrazovanje –  i dešavaju se čuda!

Bilo je to ovako.

Kado penzineor i magistar nauka o informacijama, specijalno bibliotekarstvo, dobijam ponudu koja  koja se ne obija. Direktor Biblioteke grada Beograda (BGB), gospodin Simeon Babić, poziva me da mu budem savetnika za specijalne poslove, uglavnom automatizaciju bibliotečkog poslovanja. I, između ostalog, kao predstavnika BGB, upućuje me i u biblioteku Palate pravde, da urganizujem atomatizovanu bazu bibliotegrafskih podataka.

Radeći na tom zadatku nailazim na knjigu o stortiji Srba severnog Banata. Moj istraživičko-avanturistički duh, nemirni, večito žedan znaja, odmah je zapaža i „guta“ je u dahu.  Pronalazim neoborivu potvrdu svake reči iz priča moga dede Čede.

Knjiga dokumentovano govori o poreklu Srba, sa akcentom na Bečej, odakle je i naša familija. Govori i o tome da je drugi ogranak Kokića krenuo iz Hercegovine u suprotnom pravcu, na zapad, i zaustavio se kod Imotskog. Tamo i danas postoji Glavica Kokića. Odatle se širei po Splitu i delimično po Dalmaciji. Ali oni su prešli u katolički veru. A priču zašto je to tako, saznajem mnogo kasnije, kad me život odvodi do Sela Kralje podno Komova, kod Andrijevice u Crnoj Ggori.

Sem onoga što je moj deda meni pričao, knjga dalje govori i da se Kokići žene sa devojkama iz susednog Ljutova, sa prezimenom Marčić. Čudno, ali devojačko prezime moje bake Nate, poreklom baš iz Ljutova, je Marčić! Ljutovo je danas periferija Bečeja.

Kako sam maštovito radoznao i istraživački nastrojen, jednog lepog dana sednem za laptop i preko fejsbuka počnem da istražujem gde sve ima Kokića. I tako, sasvim spontano, stupim u neformalni kontakt sa jednim mladim čovekom, Kokićem, iz Andrijevice kako on reče. I malo, po malo, neformalni kontakt prerasta u spontano prijateljstvo. Jer i njega, Mladena, talođe je intrigiralo gde sve ima Kokkića. To dovodi do toga da se i njegov otac veoma zainteresuje za mene. I Bog zna kako ljubazno, poziva me da im dođem u goste. Ja, ne budi lenj, rado prihvatam.

Mladi Kokić me dočekuje u Andrijevici. Njegovim autom odvodi me kod njih u Kralje. I tu doživlavam čudo neviđeno! Pravi mali šok, kao u nekom nadrealističkom filmu Luisa Bunjuela.

Izlazim ja iz auta.

Svi radosni što dolazim iz daleka. U suset mi ide Mladenov otac, stariji čovek, smeje se i plače. Mora da sam izgledao Bog zna kako blesavo, širom razjaplenih usta, u neverici šta ja to vidim. Okrećem se okolo – gde li je ta skrivena kamera?!

Meni u susret dolazi verna kopija moga oca i moga dede! Širi ruke, grli me i ne prestaje da plače. Ja i dalje u šoku i neverici. Ma, ljudi moji jel’ ovo moguće ?! (zadnja reč, dugouzlazno u i kratko silazno e) –  da parafraziram čuvenog sportskog komentatora Mladena Delića. Ja, i dalje u blagom šoku, smušeno govorim da je Mladenov otac likom i pojavom „pljunuti“ moj otac. Oni u neverici. Ulazimo u kuću i ja im pokazujem očevu sliku. Tek tada nastupa pravi šok za sve! I oni u neverici, potvrđuju nepobitnu sličnost.

I onda nastupa glavni deo priče: otkud to da su oni, Kokići, u Crnoj Gori, i to samo jedna porodica. Stari Kokić nadopunjuje i potvrđuje početak priča moga dede. Kazuje da i oni u srednjem veku krenću iz Hercegovine, ali na istok. Bila je to kompletna seoba, sobom su poveli i svog popa. Ali pop je veliki ženskaroš. Napada im  žene. Njemu u inat, oni se odluće na radikalan potez i prelaze u katoličanstvo!

Ti Kokići iz Imotskog, čuveni su po gradnji mostova i zgrada kamenom. Zato ih Andrijevica pozviva da i kod njih izgrade neke građevine i mostove, takođe u kamenu. Dolazi grupa zidara, Kokića, i završivši posao, vratćaju se u Imotski. Svi sem Mladenovog oca. Ženi se Crnogorkom, Srpkinjom pravoslavne vere, i tako tu i ostaje. I u njihovoj kući, kao i kod mene, slave se dva Božića, dva Uskrsa, dve Nove godine (mali Božić). Drže se i skladno prepliću dve vere. U mojoj maloj porodici, ista stvar – moja supruga, katlokinja iz Splita, ja Srbin pravoslavac, poštujemo i skladno preplićemo iste vere kao i Kokići iz sela Kralje, samo u obrnutom smeru.

I tu su geni isplivali na površinu!

I eto, između mene i Kokića čiji sam počasni gost, stoje vekovi, dva vere, velika geografska razdvojenost, a preda mnom je moj otac! Isti osmeh, isti oblik glave, isti stas i glas, i isti, za većinu Kokića karakterističan, grčki oblik nosa. Neverovatno!  A i njegova sestra, ista je Kokićka – ista građa tela, isti oblik i iste crte lica.

I vode me po celom selu da se pohvale svojim „rođakom“ iz dalekog Beograda. Da ispričju I svju neobičnu priču potkrepljenu slikom mojega oca. Odvode me i u mesni muzej gde mi traže da im poklonim moju prvu knjigu “Vojnik bez oklopa”. Nosio sam dva primerka da ih poklonim Kokićima. tako sam sad tamo stalno prisutan. Naravno, to slučajno poznanstvo prerasta u čvrstu „rođačku“ vezu, toliko čvrstu da se mi od tada oslovljavamo jedino sa „rođo“.

Geni su veliko čudo i misterija ljudskog roda, a ja to dobro iskusio – eto!