DOK JE PONGO BIO TU…Dok je moj Pongo bio tu, jedan topli nežni plamičak grejao je moje srce nesebičnom, beskrajnom ljubavlju. Dok je Pongo bio tu mazio sam njegovo belo meko krzno, prebirao po tamnim nejednakim pegama, sav sretan i raznežen, davao mu svoju ljubav.

Dok je Pongo bio tu, pričali smo svako jutro jedan drugome šta smo te noći sanjali, i samo smo nas dvojica jedan drugoga u potpunosti razumeli.

Dok je Pongo bio tu, kada bih ga pogledao pravo u njegova dva lepa plava oka, nežno ga pomilovao po vratu ispod brade gde je najviše voleo, i tiho mu rekao: „Hajde Pongo, pričaj, pričaj mi malo, hajde Pongo“, pričao bi mi, savim tiho mumlao, da ga samo ja mogu čuti. Prede od sreće i zadovoljstva što je živ, govori mi svoju ljubav. Jadni, siroti moj Pongo…

Dok je Pongo bio tu…

Kad me je Pongo vodio kući posle kasnovečernjih šetnji, mačke oko zgrade skakale su sa drveća i radosno mu prilazile. Pongo ih dočekivao veselo mašući repom, sretno ih ližući. A one mu se mazno preplitale između nogu i prele od zadovoljstva. Voleo je mačke i branio ih od drugih pasa.

Dok je pongo bio tu…

Kad je Pongo zauvek otišao, kad je preminuo, stan je iznenada postao prazan i hladan. Teskoba se uvukla u svaki ćošak… Ugasio se jedan nežan plamičak dobrote i ostavio prazninu u mom srcu.

Kad je Pongo nestao, kad je zauvek otišao, kad je Pongo preminuo, rodila se jedna mala treperava zvezda na nebu ljubavi nada mnom. Rodila se zvezda nežno plava kao Pongova dva oka puna dobrote.

Još mi stan miriše na ljubav mog plemenitog Ponga…

Dok je Pongo bio tu…

Dobri moj Pongo…

A pod prozorima našeg stana raste jedno lepo drvo posađeno Pongu u spomen…