Dopisnica Desanke MaksimovićRukopis Desanke Maksimovićdesanka maksimovic

Neskromno rečeno, oduvek sam imao i malo pesničkog dara. Pišući tako svoje „pesmuljke“, tu i tamo sam po nešto objavljivao još i pre Akademije. Tako sam u 21. klasi bio već priznati „pesnik“. Šaljem jednom neko svoje „stihopisanije“ na konkurs Radio Beograda, za vrlo popularnu i rado slušanu emisiju „Subotom uveče“. Pozvali su me… Sve emisije idu u živo iz radijskih studija, retko se šta snima. Nastupam uz tada još malo poznatu pevačicu narodnih pesama Lepu Lukić, a emisiju vodi glumac u usponu Žika Milenković. Ne moram ni reći da su svi u Akademiji znatiželjno slušali (a posle mi i čestitali) kako uživo recitujem svoje stihove. Poslao sam kasnije neke stihove i u popularni omladinski radio „202” koji je imao vrlo slušanu emisiju za mlade, nedeljom pre podne. Bio je konkurs za mlade talente povodom Dana mladosti. Nažalost, nisam u Beogradu baš toga dana, i nisam slušao tu emisiju. Po povratku, svi mi čestitaju: moje stihove lično je odabrala i svojim nežnim glasom čitala naša poznata pesnikinja Desanka Maksimović! Sudbina je htela da je kasnije i lično upoznam, i da se sa njom čak i družim!

A bilo je to ovako…

Direktor škole u kojoj je moja mama njegov zamenik, prijatelj je sa Desankom. Znajući za moju ljubav prema poeziji i pročitavši neke od mojih stihova (šta ćemo – mame, ko mame, vole da se hvale svojom decom), predložio je da me upozna sa Desankom Maksimović. Srce mi je stalo! Sa čuvenom i slavom ovenčanom prvom damom našeg pesništva!?

…Dnevna soba dostojanstveno skromnog stana pesnikinje, negde u centru Beograda, odiše istom onom atmosferom i istim mirisom kao i njeni stihovi. Gde god da se okreneš, svuda prijatan mir i spokoj. Nenametljivo i elegantno otmen nameštaj tamnog sjaja, sa ukrasima od starinskog kristala na nežnim podlogama od paučinaste čipke; blista prigušeno blistavi porcelan. U vazduhu lebdi i diše blagi, prijatno osvežavajući, dobrodošao, spokojan dah prikupljene životne mudrosti, obavija me i opija kao mistični miris tamjana. Sa starih, od vremena potamnelih fotografija i slika, gledaju setne oči onih kojih više nema – ali kao da i oni, baš sada, tu, sa mnom i s nežnom damom poezije, piju čaj i jedu fine sitne domaće kolače iz lepih starinskih posuda. I prija im da baš sa nama provode tiha popodneva u neusiljenom razgovoru o večnim vrednostima života…

…Još čuvam, kao dragocenu relikviju, požutelu razglednicu manastira Gračanice („Gračanice, da bar nisi od kamena…“24) – dopisnicu sa finim, gospodstvenim rukopisom naše čuvene pesnikinje – pisala mi je jednom prilikom u Sarajevo, dok sam bio na završnoj godini školovanja. Nikad nisam stigao da joj kažem šta ja to studiram, nisam mislio da je to baš važno za naše druženje – čak naprotiv. Nalazio sam neke tajne načine da nikad ne odem kod nje u uniformi, Činilo bi mi se to kao nešto neprilično, kao da time što sam u uniformi vojnika (pitomca) unapred ”tražim pomilovanje” – da parafraziram naslov njene pozne zbirke pesama. Osećao bih se nelagodno, kao da prećutno tražim poseban tretman za mene. Zato, na razglednici koju mi je poslala na vojnu poštu u Sarajevo, njeno iznenađenje što nije znala da sam „već“ vojnik!