… I uvek kada neko ode od nas, žao nam je što mu nismo rekli koliko nam znači. Što ga nismo svaki put poljubili kada smo ga videli. Što nismo bez prestanka pičali sa njim ne znajuči da će možda jedna rečenica biti i poslednji naš razgovor.

Ja bih sada da se vratim malo u prošlost, godinu dana, i da umesto „drži se deda“ kažem: „Hvala ti deda na genima. Hvala na svakom osmehu koji si mi uputio i na zagrljaju koji i dalje osećam na svojim ramenima“. Rekao bih mnogo toga, a nisam.

Na rastanku pre mog odlaska samo sam rekao: „Drži se deda“, i eto držao se. Ali prekratko. Za mene je to bilo i suviše prekratko.

Telo mi je tužno, ne samo um, a srce mi jeca iznutra pri pomisli da je sada trebalo već da budem u Srbiji. Da, imao sam plan da sve iznenadim i dođem na našu slavu Svetog Đorđa. Da svratim i do Kragujevca i podelim bar još jedno pivo sa dedom. Imao je i deda plan koji verovatno nije bio ovaj, pa ni njemu nije uspelo da ga ostvari.

Nikada ne znamo šta možemo, a šta nas zaista čeka.Taj spoj naših želja i realnosti koja nas čeka, često prevari sve naše planove. Nikada neće biti dovoljno vremena da kažemo svim dragim osobama koliko nam znače. Kako bi bili izgubljeni nakon njihovog odlaska, ma koliko mi bil ispremni na to.

A baš nekako pred moj odlazak jako sam se zbližio sa mojim dedom.

Odlazak na plac, sređivanje okućnice i roštilj koji je bio nezaboravan. Scena grabulja u ruci, dizanje betonske ploče, okretanje ćevapa na roštilju i smejanje za stolom do suza, sada mi ne izlazi iz glave. I ne želim da izađe. želim da ta scena zauvek bude u mom srcu.

Sada taj osmeh nosim  ja, na drugoj, suprotnoj, sunčanoj strani planete. Možda sam baš zbog njegovih gena i ja uzeo gitaru u ruke davne 1995. godine. Nisam ni znao da je moj deda svirao i pevao skoro ceo život.

Možda baš njegovi geni zalutaju na moje slike kada napravim grimase i kada se svi smeju. Tek posle vidim da se tako i on glupirao na nekim svojim slikama. Možda i njegov nemirni avanturistički duh ima neke veze što sam ja čak ovde u dalekoj Maleiji. Možda… Ne znam, ali bih voleo da ima.

Želeo bih da verujem da moj deda ima makar malo uticaja na moje odluke, iako ga nikad nisam pitao za savet. Želim da verujem da je srećan zbog mene što sam daleko u nepoznatom svetu, iako mi to nikad nije stigao reći.

Nadao sam se da će ovo pismo pročitati iz kućne, ili bar I zbolničke postelje. Ali, nažalost, ove će reči doći do njega kada se on već bude večno odmarao u nebeskoj postelji…

I na kraju, želim da verujem da je njemu sada lakše i lepše. Ali i ovo da zna:

Deda, nije fer da odeš u cvetu starosti, taman smo se svi navikli na tebe…